Verovati u progres nije isto što i verovati da je ikakav progres do sada načinjen.
Reče Kafka davno. Pitanje koje se posle ove rečenice nameće je logično: koliko TI veruješ u progres? Koliko si spreman da se potrudiš i žrtvuješ neke stvari zarad ‘možda’ uspeha? Ljudi obično najbolje znaju za druge i iz tuđih situacija bolje vide realnost, a kada dođu u slične ili čak iste, parališu se i nemaju kud. Mislim da ključ progresa leži u tome koliko možeš da podneseš neuspeh. Uspeh će svako oberučke prihvatiti, i veličati ga čak iako je mali, ali neuspeh, e to je glavni problem. Današnje društvo se raduje tuđem neuspehu kako bi opravdalo lični. Moja vizija mešanja u tuđe živote je sledeća: sve dok si potpuno uspešan, nisi zanimljiv. Ako se kojim slučajem u javnosti pojavi i 1% tvoje nesigurnosti, gotov si. Javna mašina te samelje, postaneš predmet opšteg negodovanja, pljuvanja, a zapravo sa ciljem da se gomila izdigne iznad tebe. Jer neuspeh se ne prašta uspešnima. Ja bih dodala još nešto: nije sramota izgubiti, sramota je ne probati. Svi smo mi ljudi od krvi i mesa i emocija, i sasvim je u redu da nekad ne uspemo u svemu što zamislimo. Naš organizam je stvoren da podnese oscilacije, a za mozak se već sami moramo izboriti. Suština svega je da pratimo i slušamo sebe.
nenutellina 